"Ja sam Lee Anderson", rekoh. "Vodim knjižaru preko puta." "Znamo", reče Jicky. "Znamo već petnaest dana." "Toliko vas to zanima?" "Naravno", reče Judy. "U ovom kraju nedostaje muškaraca."

Mirjana Petrović

mimma

Sanjaše je, u mukama, skoro svaku noc

Vide je u svakom mraku, ma gde bio. Činilo mu se da ga obavija njena kosa, sa teškim mirisom oraha, laka kao svila. Dodirnula ga je kosom, više puta, kada mu je prilazila ruci. I on je katkad dodirnuo njenu kosu. Zatim bi brzo zario svoje nokte u duvan, koji je sušio na suncu i kraj vatre. I kad nije bila prisutna, sedeo je često zamišljen, zagledan u njeno visoko čelo i obrve, koje su, i braca, i njeni, nazivali pijavicama. Kad bi bila prisutna, zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama. Bio je u stanju da čeka satima, ma pod kakvim izgovorom, da je vidi kako polazi da spava,umorna od dima i kave. Tada se ona ispravljala, stegnula u pasu, visokih, pravih ramena, da izvadi dva krupna bisera iz ušiju. Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao.

I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne I modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

Bežeći prve godine od nje, on je bežao kao što se beži od napasti, mrmljajući u ljutini: idi, bedo. Kao što se klonio besnih konja, teških vina, kao što je jednom krišom pobegao iz jednog hana, u Brusi, uplašivši se, tako je napustio i bratovljev dom. Da bratu otme ženu, o tome nije bilo ni govora. Činilo mu se prosto, iznenada, da on tu ženu nije doveo. Te vanredne, snažne noge, to ljuljanje, taj smeh. U prvi mah, on se prepade za brata. Vide da mu je u kuću doveo davola. To drhtanje na grudima, ta visoka kolena u hodu, to duboko disanje pri pušenju. Primetivši mekote njenog krila, talasanje pod njenim svilenim venedigom, dok je ležala, on je sa zaprepašćenjem uporedi, u sećanju, sa svima onim Vlahinjama,Talijankama i Jermenkama što mu padoše šaka, po svetu, dok je trgovao. Uplaši se da ona ne pristane na greh ma gde, u kući, noću, kraj brata, za te poklone, dinduve, bisere koje poče da donosi. Uplaši se da je ne uhvati sa nekim slugom, ladarem, ma s kim bilo, i pobeže.

No kad se po drugi put vrati i vide je sa malim detetom, mal ne zaplaka. Toliko beše vedrog, nebesnog pogleda, čistih ruku i grla. Sažaljevajuci sebe, on joj u šali, nesvesno, ispriča, kako bi joj bilo da je njegova. Reče, kako bi je čuvao, kako bi je svud sa sobom vodio, kako bi je odevao. Činilo mu se da je ljudski život lep i da bi sa njom, i njenim detetom, prolazio veselo, pa išli ma kud. Ljubeći njeno dete, u sećanju njegovom zaigraše mu na glavi stotinu i stotinu malih Vlašića, Nemčića, Madarčića, čijim je očevima derao kožu s leda. Mučeći ljude do sada, sa nasladom, reši se da ih od sada ostavi na miru, osetiv da i oni sede ovako uz žene i decu. Tad, prvi put, usudi se i da je dodirne. Krišom upozna njenu kosu, i raspletenu; poljubi je jednom u obraz, zagledan dugo u nju; stiskaše joj tvrda ramena, nesvesno, pomažući joj jednom da se zakopča, ma da ga ona nije zvala.Satima je sedeo kod nje, igrajući se s detetom, ili psima, ali gutajući očima nju. Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata. Naprotiv, brat mu se činio srećan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno. Živeo je za njih i zanemario svoju trgovinu, brinući se da ih već jednom naseli stalno na jedno mesto. Uvide da je sreća bratovljeva sasvim slučajna, ali da tako mora biti. I on je mogao, slučajno, naići na tu ženu, ali kad nije, znači da nije za njega. Bez gorčine i očaja ostade tako kraj njih dugo i doceka i prve dane proleća. Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio. Putovao je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi. Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče I u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica, sunčajući se na lađi, pri čestim odlascima u Budim.

Pa ipak, posle tih mirnih dana, pod belim oblacima bagrema, ma da on to ne primeti, poče ciniti, u kući bratovljevoj, zlo. Sve cešće dodirivaše joj ruke, kosu, pleća, pa i pas. Sve cešće se približavaše da udahne dah iz njenih čipaka pod grlom, ili da joj se nađe, kraj tolikih sluškinja, pri uspavljivanju deteta uveče, ili pri oblačenju, ujutru. Njegov brat, odlazeći često pod Varadin, da vežba svoje ljude u iskopavanju aproša, šančeva za opsadu gradova, ili, na konju, čak u Mitrovicu, u kovaonicu oružja, nije primetio ništa. A šta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim očima. Tek kad jedno veče, u Cvetnoj nedelji, naiđe kada se ona kupala, u izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače pekao hleb, i, pomisli da ude tamo, poče drhtati, osetio je šta želi i šta čeka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraćao, ni javljao.

Miloš Crnjanski

Вејање овејане суштине

 

Аутор : Зоран Б. Петровић

Протагонисти с лева на десно : Драгослав Петровић (Пера Дух), Аца Арсенијевић, Зоран Илић (Зоки Теразија)

Ђура Јакшић

Мила

»Вина, Мило!« — орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали',
— Ма се раст'о бела света —
Место чаше од бермета,
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије? —
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!
(1856)

Tetovirani Čovek

Dva čoveka sedela su zajedno na kiši. Iza njih su sedela još dvojica koji su bili mokri i umorni, i skljokani kao rastopljena glina.

Rej Bredberi